Burna nedelja je iza nas…

Godinama smo mirno posmatrali bahate, neuke, gramzive kako se penju merdevinama društvenog uspeha, Često smo ih i pridržavali praveći se da ne primećujemo koliko su nedorasli. Sve nam se to vratilo spoznajom da živimo u jednoj hajdučiji. Pogledajmo napokon istini u oči. Živeći ovde normalnost nećemo dočekati.

Baja se u RS u prošloj sedmici definitivno vaspostavio, ako ne u zlatno tele kome se svi klanjaju, ono u vrhovnog boga koga svi slušaju. Došao je u finišu sednice skupštine, zaposeo govornicu i počeo sa pridikama.

Prvom ministru Radovanu je prigovorio što još nije pobedio potrebu da se pravda, mučenom predsedavajućem parlamenta naredio šta da zapiše u ćitabe kako bi za vjeki vjekov ostalo upamćeno da naočitije mere niko do sada nije doneo. Opoziciji je opako zamerio što je uvek nezadovoljna, što ima tikove i zamuckuje. Tikovi ga dekoncentrišu, a nerazgovetan govor otežava prisluškivanje.

Ipak, ma kako benigna bila, opozicija na njega deluje kao na bika crvena marama. Vrhovni tata, odviknut da mu bilo ko protivureči, potpuno je izgubio takt, pa je u zanosu priznao da, osim što tumači snove i gleda u šolju, sluša i šta ko priča. Zaboravio je da to može da bude malo škakljivo jerbo je izgleda protiv zakona.

Ali, u zemlji u kojoj se zna ko zakon kroji i tumači, krug je zatvoren. Ako tužba i opstane koji dan na svetlosti, Milan će je klizećim startom, ako treba i na kvarno, poslati u fiokin mrak da skuplja prašinu sa ostalim neuspešnim pokušajima da se tata privede k poznaniju prava.

“Ne može nam niko ništa” izgleda da nije samo hit za proste. To je mantra ove vlasti i poruka svima koji imaju iluziju da se nešto može promeniti. Uostalom, samo u poslednje četiri godine su predstavnici vlasti hiljadu i dvesto puta prekršili preko sto zakona i nikome nije falila dlaka sa glave. Zato je i moguće da se za dva meseca u BiH bez objave potupka sklopi preko 560 ugovora. I nikom ništa. Tačnije, mojim prijateljima (a biće nešto i za mene valjda) milioni iz javnih kasa.

Sve nas to vraća negde u 1850. godinu kada je izvesni Lapovac, recimo prethodnik našeg vrlog ministra Lukača (možda i Košarca?) predložio da se pobiju svi pismeni ljudi u Srbiji jer “takvi samo prave buntove”.

Da li, sledeći misao ovog popečitelja možemo da zaključimo da ovde nema pismenih jerbo nema ni bunta? Ostavljamo ovo pitanje na razmatranje čitaocima kako bismo konstatovali da se naši predstavnici nisu promenili za ovih 170 godina i da im najveća opasnost preti od pismenih.

Dobra vest za upravljače stvarima i stvarnošću ovde je da su pismeni u manjini.

Mnogi su otišli i ostavili prostor za širenje ovih neopterećenih znanjem i obrazovanjem (sa akcentom na obraz).

Zato je u prošloj nedelji izvesna nekadašnja misica zauzela mesto savetnice ministra Lučića. Ona je bila silno iznervirana reakcijom javnosti na njeno nameštenje. Tvrdi da je kompetentna i obrazovana i stoga zamerke smatra mizoginim. Podržavamo bivšu misicu, a sadašnju savetnicu.

Gledajući Lučića i njegove kompetencije, jasno je da je sada i ovde baš svako, a pogotovo niko, može da bude ministar.

Čak, tvrdimo da bi misica više pasovala ministarskoj fotelji. I pojavom i kompetencijama.

Problem je druge prirode. Ako neko sa dvadeset i kusur godina, bez ozbiljnih profesionalnih referenci smatra da može da savetuje bilo koga, makar to bio i neuki ministar, onda taj ima problem ne samo sa skromnošću, nego i sa elementarnom svešću o stepenu svog neznanja i neiskustva.

Sreća pa Sokrat nije više živ. On, koji je govorio da zna da ništa ne zna, ne bi pred ovim samouverenim sveznalicama, časio časa, nego bi odmah popio otrov. Da se ne nervira uzalud.

Ali, zato nama ne gine nerviranje. No, bar je vanredno stanje ukinuto. Sad možemo iz sve snage da se jedimo u redovnoj situaciji. Ipak, preporučuje se i dalje da stavite masku na usta i nos.

Nije naodmet ni da stavite povez preko očiju, da ne vidite ko je sve potpisao koalicioni sporazum i koji će sve selaci i mićići s jeseni foteljama da lete. Majmunska su posla u banana državi. Ako je za utehu, oni su na kratkoj uzdi. Ako neće šargarepu ne gine im štap.

Šargarepu još kusa Košarac, ali, seća li se iko Marka Pavića?

Milanka Kovačević