Nećemo banana republiku – zreli smo za banana državu…

Tenzija je neophodna, pa makar bilo leto kada se poslovično odmara, a aktivnosti svode na minimum. Jer, u nedostatku dinamike, mogli bi ljudi da se zagledaju u sopstvene živote i iznenade se kako loše žive. Zato se u vreloj nedelji na sredu izašlo sa novim vizijama. Ukratko, ovde je, sem Baje, sve ostalo višak.

Došlo je vreme, poručio je Baja prošle nedelje, da se u RS sve ukine sem njega. Stvari bi se onda i formalno uskladile sa stvarnošću. Ne treba nam predsednik, višak je Skupština, pa i sam premijer je više da se pohvalimo da postoji nego što ima neku ulogu. Svi koštaju, a posao završava samo jedan čovek.

“Realno, uštedeli bismo mnogo para koje bismo mogli da uložimo u razvoj, Prointera, recimo”, nagovestio je Baja. Jerbo, budućnost je u informacionim sistemima. A ko je lider u toj oblasti – sin predsednika.

A gde je sin, tu je i prva ćerka koja je, kako je tata rekao na javnom servisu, jedna, ne samo sposobna i pametna, nego i dobrodušna osoba. “Zamislite, ona radnicima isplaćuje pune plate, a ne kao svi drugi koji deo daju na ruke”, kaže Baja. Osim toga, nikog u pandemiji nije otpustila što je izraz vrhunskog dobročinstva. Tu je, bez sumnje, povukla na tatu koji ume tako da udeli sirotinji.

Hvalio se prvi tata i da njegova mezimica priča engleski i ostalo što je za uspeh potrebno, čime ga je prevazišla jerbo se on od jezika služi uglavnom kočijaškim.

U to smo se uverili bezbroj puta, pa i prošle sedmice, kada je sa lakoćom, uz ovacije članova stranke, demonstrirao psovanje u dalj. Na kočijaškom se bavio likom i delom, a pomalo i majkom, poslanika Bundala.

Žrtve nisu toliko bitne jer se menjaju, ali glavni kočijaš može biti samo jedan.

A on je namerio da i zvanično zaposedne celu zapregu. Doduše, za njegov ukus je pomalo ofucana. Navučen je na ekskluzivne stvari, ali nema izbora. Jasno je da je njegova volja za moć prerasla entitetski status.

“Vreme je da imamo svoju državu. Zamislite, da Banjaluka bude glavni grad. Pa nagrnu investitori, pa se otvore ambasade, pa diplomatski život, pa zborovi, pa volovi o državnim praznicima”, zaneo se u svojim snoviđenjima Baja.

Kaže, sve bi to mogao da nam obezbedi, da narod hoće da pogura. Ali, neće nezahvalnici da pritisnu, a on ne može sve sam. Doduše, nije Baja lud. Zna on da je narod vispreniji i odlučniji, ne bi ga jahao toliko godina i sa toliko upeha, ali ga to ne sprečava da se vajka i glumi na RTRS-u.

Jasno je da Bajine ideje nisu obradovale nikoga, a posebno Željku i veselog Radovana. I do sada im je sve zavisilo od njegove dobre volje, ali barem nisu morali da pitaju da idu u toalet. Imali su svoj budžet, neko ih je oko nečega i konsultovao. Ako ništa drugo, kad odu u Rogaticu ili Gacko, na primer, trče oko njih kao da nešto znače.

Jedino se Tegeltija, bivši prvi sudija poznat po potkivanju, a sadašnji savetnik, ne brine. Odmah je izašao sa sedam razloga zašto je dobro republiku proglasiti za državu, a Baju instalirati za doživotnog predsednika. Njegova zvezda će biti u usponu sve dok je zaštitnika, pod uslovom da se, dok traje, samo tome bogu i klanja.

Jerbo smo se u nedelji iza nas osvedočili i da životni vek funkcionera ovde zavisi isključivo od poslušnosti, a nikako od sposobnosti. Jerbo, ako ne čuješ najbolje takt koji Baja daje ili, ne daj bože, počneš da igraš u nekom svom ritmu, otvori se fioka i iz nje izađu svi godinama skupljani kosturi.

A prošle nedelje se ona otvorila za gradonačelnika Kozarske Dubice. On je, naime, prekršio stranačku direktivu, pa je Veliki Baja naložio da se ekskomunicira iz svete partije. Potom je isukao tužilaštvo koje je poteglo policiju koja je, opet, saslušala Reljića. Da se nije zaigrao, Reljić nikada ne bi odgovarao za 800 hiljada za koliko je, kaže tužilaštvo, od 2013. godine kao direktor oštetio DZ “Kozma i Damjan”.

Član partije Reljić ne bi odgovarao, ali obični garađan hoće. Osumnjičeni je već svestan da mu je uzalud molitva zaštitnicima lekara. Svestan je da mu spasenje može stići ako klekne i pokaje se pred svetim Bajinim licem.

Kako će se ova epopeja završiti manje je bitno od spoznaje da nevinih nema i da šansu za normalan život imaju samo oni koji su odavde otišli.

U nedelji u kojoj su se u Kanadi od vrućine skuvale školjke u moru konstatujemo da ovde raspolažemo samo mrtvim morem u kome su žabe već kuvane.

Milanka Kovačević