Taljigama u budućnost…

Staro iskustvo sa Balkana uči da prvo proverite novčanik onda kada vam pričaju o patriotizmu. Drugo iskustvo govori da se vremena možda I menjaju, ali stare pouke uvek važe. I zaista, uzavrelo je prošle nedelje ovde kao u košnici. Osećamo da je sve predstava, bura u čaši vode. Iza pleve koju dižu veštački (da ne kažem unutrašnji) vetrovi, ostaće nam prazni novčanici.
Teška nedelja se nastavlja za našeg Baju. Navalili sa tim kaznama, sankcijama, kao da je, ne daj bože, ponavljač iz osmog razreda koji maltretira prvake. U školi se takvo ponašanje (nadamo se) ne bi tolerisalo, ali se u životu na ovim prostorima na to blagonaklono gleda.
“Jes’ video kako je bezobrazan? Pa psuje, pa im odbrusi, nema on pardona ni prema kome, brale?”, sa simpatijama bi komentarisao neki prosečni stanovnik, večito u defanzivi, na marginama društva, pa čak i sopstvenog života.
Ipak, spirala Bajine bahatosti je poprimila zabrinjavajuće razmere, pa su tipovi iz drugog kraja Evrope rekli da više neće da se druže sa njim. I ne samo što neće da se igraju, nego će mu zabraniti da dolazi kod njih, a više mu neće pomagati oko domaćeg ni plaćati užinu.
Elem, Baju i njegovu drugaricu Željku su ispisali sa spiska dobrodošlih na šta je naš junak rekao da mu puca prsluk.
Da može, uveo bi i on njima sankcije ali to nikoga ne bi zabolelo što ga beskrajno ljuti. Ako njih ne može da zgromi, može ovde da grmi: “Država, to sam ja! Nisu oni meni uveli sankcije zbog mene, nego zbog toga što vas mrze, a znaju da me vi obožavate jer boljeg zaštitnika od mene nikada niste imali”.
Zato je Baja posegao za svojim pretposlednjim argumentom- vitalnim interesom. Iako je pretio da će baciti kletvu, oni sa donjeg sprata, takoreći opozicija, nisu se osvrtali i njegov veto nije u Skupštini prošao.
Glumac, kakvim ga je bog dao, a iskustvo načinilo, Baja je potom sazvao pajtaše, takozvani koalicioni materijal.
“Ljudi, vidite mi nokte. Skroz je dogorelo, ozbiljna je stvar. Evo nam udariše na republiku jerbo sam republika ja. Evo, hoće i da me kidnapuju, pričaju ljudi u selu”, ukratko je prezentovao situaciju Baja.
“Au, u pravu su, skoro je izgorelo”, prvi priđe Perica, gospodar energetskog resora. “Ozbiljno je, moramo vaditi republiku iz čabra, ali prvo da definišemo gde ćemo koga da postavimo kako bi je izvadili. U odsudnim trenucima, opštepoznato je, najvažnije je ko je direktor parkinga, a ko treba u upravni odbor, recimo, vodovoda”.
Zato su prvo podelili šta kome pripada, “jerbo je i Bog sebi prvo stvorio bradu”, objašnjavao je metodologiju prvi i najstariji socijalista.
Jerbo je ovo takva grupacija stručnjaka, takoreći konzilijum, kojem bi svaka operacija uspela, a svaki pacijent izdahnuo.
To su takvi eksperti da bi garant i Saudijsku Arabiju za kratko vreme doveli do prosjačkog štapa, a onda se stanovništvu hvalili kako su sposobni jer su našli banku kod koje da se zaduže do poslednje bušotine.
Elem, tanko je to bilo, iako su svi drugari nakon sastanka zdušno dunuli u tikvu sa Bajom. U očajanju, na kraju je posegao za glavnim argumentom: “Zvaću decu, to jest narod. Narode moj, ne dajte me! Okupite se u što većem broju, da pokažete koliko ste odlučni da me branite”, uzviknuo je i zahvatio velike reči koje male postaju kad ih neštedimice izlije po javnosti.
I sad živi ne možemo da iščekamo svenarodni zbor na kome ćemo reći ne svetu, ne životu, ne pravdi, ne…budućnosti, pa, ako hoćete, ne i zdravom razumu.
U međuvremenu, takva smo mi zemlja, izvesni Zeljković je napredovao u nemogućim uslovima. Sećate se sigurno bivšeg direktora Instituta za javno zdravstvo koji je optužen za proneveru silnih miliona tokom korone, pa je pušten, pa je hteo da se vrati na čelo instituta, pa pod pritiskom javnosti tu su instalirali onog lika, odaziva se na Kostadin, a za kojeg, kad ga vidite, pomislite isto što pomislite kad vidite kravu na krovu- pa kako je ovo moguće!
Elem, naš Zeljković nije u zatvoru lipsao, nego je zelenu travu dočekao u preriji Civilne zaštite.
Dešavala su se i druga čuda oko kojih se nešto mnogo nismo potresali što samo može da znači da smo ili potpuno oguglali ili kolektivno ćaknuti.
Za to vreme, u mraku i tišini, u marketima su cene rasle. Tek, vidiš- ulje 6 maraka. “Da li je moguće?”, upitaš, začudiš se, staviš u korpu- ako baš moraš i platiš. Sutra može biti i 10 maraka, a ti ćeš opet isto.
Uzalud premijer maše sa 10 posto. To više ništa ne znači. Marketi su nam mraketi, ali je važno da nam prvaci sijaju.

Milanka Kovačević