Vlast – Država 100:0. Ja, i…

Ekipa Vlasti je još jednom do nogu potukla maketu Države. Zakucan je esker u kovčeg republike za koju postoji osnovana sumnja da će vaskrsnuti. Na terenu je ostala gola vast da i dalje zabija golove u nebranjene dveri razorene države. “Ali, tamo nema igrača”, uzviknuo je začuđeno neki švrćan gledajući makete umesto institucija! Ja, i? reče publika i nastavi da posmatra.

“Korumpirani, podli, štetočinski pojedinaci ostaju nekažnjeno na vlasti”, reče novinarka. “Ja, i?”, upita je začuđeno Bakir Izetbegović. “A ovamo je čovek bio u zatvoru zbog tri metra drva”, dodade ona. “Ja, i? On nije izabran od naroda, tu se ništa ne može. Kad bude biran, moći će i on da radi šta hoće” poučio je prvi sin bošnjačkog naroda, i sam izabrani. Ukratko, čovek neizabran od naroda, a što je možda važnije, neizabran od stranke, živi u ovoj zemlji na sopstvenu odgovornost.

“Ali, i on privređuje i plaća porez”, dodala bi možda novinarka da je imala priliku. “Ja, i?”, opet bi odgovorio Bakir. ”Šta taj može da privredi? Njegova primanja su mala, porez državi neznatan u odnosu na nas izabrane. Bolje nego neka se poklopi ušima i bude srećan što ga hranimo i izdržavamo. Ali, tako je to kad smo bolećivi prema svom narodu. I ne samo da ga hranimo, nego ga i branimo. Jel’ tako Mile?”.

Mile nije odgovarao, možda zato što nije čuo. Sve mu je zujalo u ušima. Nešto od helikoptera, a nešto od sreće jer se našao taj koji će ga, osim Vučuća, pozvati u goste. Čović je pre toga nedeljama klečao na kukuruzu i očitao hiljadu “Zdravo Marija” da bi sredio da ga u Zagrebu prime.

Milanović i Plenković su za tu priliku obezbedili metar jerbo je glavno pitanje bilo ima li Mile širinu leđa da uprti i štiti dva naroda. A on je navalio da se duva i dokazuje, pa je najviše opanjkavao Komšića rekavši da su mu leđa nikakva, skolioza očita, što će reći da je kičma savijena, ali ne, kako potrebuje, ka zapadu, nego na tamo njihovu stranu. Tako i saznadosmo da je Mile na putu da bude najveći sin dva naroda. “Još malo, pa ko Tito”, ironično reče jedan posmatrač. “Ja, i? Po čemu je to Tito bolji od našega Mila?”, uzviknu gomila.

A da će borba za mesto Tita biti oštra vidi se iz svemira, što će reći, Banja Luke. Tamo je, naime, zbog 900 metara asfaltiranog puta, došlo do jakog udara sreće u glavu prisutnih, što je izazvalo nekontrolisani izliv podaništva i kurcšlus u mozgu podmlatka SPS-a.

Transparenti ljubavi i zahvalnosti pritisli su malu deonicu da je prosto pocrnela od muke dok su zombirani partijski podanici stupali noseći transparente zahvalnosti veličinama poput Radojičića, Selaka, Miloševića. “Ja, i? A zašto ne bi transparentima pokazali ljubav prema tim ljudima? Zar Radojičić ceo svoj radni vek nije posvetio sređivanju Skupštine, stranke, a sad i Banja Luke? I, šta je za to dobio? Samo platu iz budžeta, nekoliko hiljada mesečno, auto. Takoreći sitnice spram zasluga”, razmišlja prosečan aktivista.

“Nesreća što nas takvi vode je ništavna naspram njihovog peha da budu prvaci u zemlji sirotinje, lenje i nedostojne visprenih predstavnika. Evo, recimo, Goran Selak. Pa zar nije, uprkos nikakvoj poslaničkoj plati, prsima išao na opoziciju? Zar nije odlučno rekao ne dojučerašnjem političkom ocu Perici i poveo svoje jato novim putem, a pod Miletovim sigurnim okriljem? Malo je transparenata zahvalnosti za takvu i toliku žrtvu”, zaključuje posmatrač, takoreći analitičar, političkih dešavanja.

Da se neko, kao sati, spalio na svežem asfaltu, u znak večne zahvalnosti, pa ni to ne bi bilo preterano. Osim što to više ni u Indiji ne rade.

Ali, tu nije kraj ludostima kojima smo svedočili prošle nedelje. Dojučerašnja majka, a sada omražena maćeha, SP je izašla sa sloganom “Udarnički za narod”, što je istina samo u teoriji. U praksi je ipak “Udarite po narodu” – misli se na javna sredstva, poreze, džepove i prirodna bogatstva, šta im bude prvo na redu ili pri ruci.

I dok su razjedinjeni socijalisti, svako na svoj način, pomerali granice dna, dotle ih je Ujedinjena Srpska potpuno probila. Predizbornim spotom su pokazali da su ograničenja za seka-Perse. Za bata-Nenada i njegovu kamarilu (skupljenu sa koca i konopca, da se ne kaže baš od zla oca i gore majke) granice u bestidnosti jednostavno nema. A možda je to i očekivano. Tamo gde nema elementarne časti i dostojanstva, suvišno je očekivati meru, stil i inventivnost.

Epilog ovog izliva primitivizma pre početka izborne kampanje će biti: “Ja, i? A šta su oni nama radili? Vidiš li da moramo braniti Srpsku? A taj sveti cilj opravdava svako podlo i ljigavo sredstvo.”

I tako smo još jednom uvučeni u vrtlog nacionalnih, sada već i nacionalističkih ideja, od kojih imamo hroničnu vrtoglavicu pa tri decenije ne znamo dal’ smo došli ili pošli, dal’ nas vode ili svojevoljno učestvujemo u igrokazu u kojem glumimo bene.

A kao ludi na brašno smo se smejali i anegdoti o mekom asfaltu i lomljenju rebara koju je veseli predsednik SNSD-a ispričao oduševljenom auditorijumu. Pohvalio se da je morao to da sređuje, biva sa policijom, da ne kazne lomitelja u SNSD redovima.

Nažalost, “Ja, I”? vlast nije naš eksluzivitet. U Srbiji to zvuči: “Dobro, pa šta?” koje često koristi Ana Brnabić, sada premijerka u tehničkom mandatu. A i tamo su lomitelji ruku likovi kojima neko sređuje da se, recimo, pritaje dok javnost ne zaboravi.

Ni tamo nikome ne smeta što tri meseca nakon izbora nema ni Skupštine ni Vlade. Vlast je u rukama predsednika, paralelni centri moći i tako ne zavise od izbora. Tamo su igru podigli na viši nivo. Ni maketa nije potrebna. Znam da ćete sad reći: “Ja, i?”

Pa, ništa. Možda su vaša rebra i vaše podlaktice sledeće. U zemlji “Ja, i?” vlasti, to je sasvim izvesno.

Milanka Kovačević