Da biste nekoga ozbiljno shvatili, taj mora da bude dosledan, kako na rečima, tako i na delima…

U zemlji komendijaša, sve je klizna kategorija i sve može biti vic. Štede tako što kupuju luksuzna auta, državu troše da bi namirili stranku, a škole zatvaraju da bi se deca družila u kafićima. I to, kobajagi, za naše dobro. Sve u svemu, mi smo jedan piš od države.
Mada se nismo nadali, ispalo je da u jednom možemo da verujemo premijeru. Rekao je da nema pojma da li će ministarka Senka nakon raskida sa DNS-om biti i dalje u toj fotelji i da to od njega ne zavisi. Logično, otkad se o sastavu Vlade pita premijer? Ta, on je samo tu da glumi prvog ministra. Srećan je što je, sticajem po nas nesrećnih okolnosti, baš njega to zapalo. Ko je ko, u ovom slepom crevu civilizacije, odlučuju drugi. Uostalom, videli ste u Srbiji. I Skupštinu i kabinet. Ako nam je to sutra i pomoz’ Bog, onda da odmah selimo. Jer, dobro biti neće.

Početkom sedmice smo se bavili DNS-om i Nešićem. Strepeli da li će intimni susret dva partnera povratiti ljubavni žar ili će kroz prozor leteti prljav veš. Očigledno ga ima podosta, pa je bio pretežak za izbacivanje ili i dalje tvrde pazar.

Privatna televizija je potrošila silne minute na čoveka koji nema šta da kaže. Intelektualno je to ravna linija, koja se očito bolje snalazi u mulju svakodnevice. Ipak, predstavljen nam je kao izlaz, takoreći Mesija. Ako ćemo sa takvim u borbu za pravnu državu i dostojanstveni život u njoj, da odmah odustanemo. Gori su od Nemaca. Okupator bi barem gradio puteve da eksploatiše resurse. A naši termiti pojedoše i pare od akciza.

Ali, koga briga za silne novce kad nam Baja nebom jezdi od Kalinovika do Bijeljine. Jeste da sve i autom može da se obigra za jedan dan, al’ možemo da se pravimo veliki i bitni kad nas već niko ne zarezuje. A Baja jezdi malo i da nervira slatkog Rodoljuba koji je upregao sve resurse da Hercegovini otvori oči.

Bajini pijuni na zemlji Hercegovoj su zapretili da će Roju konfiskovati fabriku na šta je ovaj podsetio da je fabriku poklonio Vladi još onomad, al’ da ona ne zna šta bi sa tim. Trenutno je na sceni pregrupisavanje snaga, a očekujemo da se u narednim danima upotrebe i teža oruđa.

Oglasio se u sedmici iza nas i direktor policije Siniša Kostrešević koji je trebao da bude Eliot Nes, a ispostavilo se još od Davidovog ubistva da je samo nes i to ne baš umućen, nego onako razvodnjen, nikakav.

Elem, on je konstatovao da je to što nas kažnjavaju za naše dobro i da nas kažnjavaju po zasluzi i jednako. Lukač se još smeje tom vicu.

A vic da će zatvoriti škole na sedam dana, a onda možda i na duže, sačekao je nedelju uveče. Zašto kvariti vikend i ostaviti roditeljima prostor da se snađu za čuvanje dece, kad mogu da ih zateknu odlukom?

Uostalom, zar nije zanimljivije živeti u državi u kojoj nikad ne znaš šta može da te snađe?

Sistem koji je empatičan, koji radi za tvoje dobro je dosadan i uspavljuje mehanizme za opstanak i spsobnost za snalaženje. Samo ona zemlja koja te gura do krajnjih granica, koja te baca u očajanje, siromaštvo i koja te primorava da se svakodnevno boriš za koru hleba razvija tvoje potencijale. Glupo je da u 21. veku budeš razmažen i očekuješ neke udobnosti. Oni koji su hteli lagodniji, bolji život, već su otišli.

Ispostavilo se i da postaju škrtice, jer sve manje šalju para. “A taman smo zatvorili krug”, češkaju se po glavi Tegeltija i njemu slični. “Malo kredit, malo ovo resursa, malo doznaka, a hvala Bogu sve manje naroda, i može se”, bazična je finansijska politika upravljača javnim novcem.

Postavlja se pitanje: Kad smo pristali da im kupujemo limuzine dok krpimo kraj sa krajem? I kad je postalo normalno da aplaudiramo nekome ko od nas krade? Kad smo pristali da trčimo za onima koji nas otvoreno ponižavaju? Zašto smo u nemoći pristali na ugnjetavanje? I, što je važnije, kada ćemo izaći iz uloge žrtve i reći: Sad je dosta!

Nameće se zaklučak da je ova zemlja san svakog lenštine, pokvarenjaka i autokrate. Šteta što je za nas mora.

Milanka Kovačević