Ustaj, mala, evo gospodara…

Ako je i bilo sumnje, avgust je pokazao da smo kolektivno u srednjem veku. Bilo bi lakše reći da su nas primorali. Ipak, nemamo tu vrstu izgovora. Rado smo ljubili skute. Takoreći, od ništarija stvarali idole, kako bismo imali nekoga da vučemo za rukav i molimo da nas ponižava. Za to nismo žalili čak ni para. Ako se ko pita kada ćemo kolektivno odrasti, odgovor je – nikad. Biramo da budemo večito nedozreli.

Osim vrućina i požara, avgust je za one u manjini koji koriste mozak, doneo potvrdu da smo zaglavljeni u vremenu. U zemlji u kojoj dan mrmota traje, evo već tri decenije, mi se opet kao odvajamo, a oni nam kao ne daju.

U avgustu nas je napustio Lane Gutović. Sreća bi bila da je on ostao još malo, a da su emigrirali Šojići. Nažalost, otišao je onaj koji je, glumeći ga, hteo da nam otvori oči kako bi ih u stvarnosti lako prepoznali i eliminisali. Ko bi se nadao da ćemo, umesto toga, da ih prigrlimo i obožavamo.

“Stoka!”, “Marva!”, “Možeš da im radiš šta hoćeš, oni se neće pobuniti!”, bilo je Lanetovo objašnjenje na pitanje zašto ljudi ćute kada im se smanjuju plate i penzije.

I zaista, ne postoji jasnije, a ni tačnije, objašnjenje pojave koja se odomaćila kod nas, a to je da niko nema ništa protiv da se Šojićima kupe auta, helikopteri i avioni, da para uzmu koliko im treba, samo da bi mogli sa visine da gledaju i ponižavaju te koji ih plaćaju.

Elem, ako se složimo sa Lanetom da smo u procesu evolicije stigli do nivoa beslovesnog govečeta, sasvim je razumljivo što su nam predstavnici ovakvi.

Na tom putu pretvaranja običnog čoveka u predstavnika, oni su istrenirani da reaguju na zvonce. U skušptini ga drži Nedeljko, a Nedeljka, opet, drži Baja. A ovaj je rekao da se u avgustu ne ide u zajedničke kuće, poznate i kao institucije, jerbo su nas oni drugi ogovarali da smo agresivni, nevaspitani i da samo pravimo nered.

“Ostajemo u letnjoj kuhinji koju ćemo proglasiti za suvereni dom i u nekoj budućnosti priključiti je zgradi Velikog Aleksandra sa druge strane ulice”, povikali su naši prvaci.

Sve je to nahranilo sujetu predsednika Srbije koji je oduvek sanjao da bude veliki i da ga se plaše.

Donedavno se činilo da je i Veliki Baja samo pred njim mali. Dobro, pred njim i Putinom. I Si Đi Pingom, kad ga je onomad u Beogradu zaskočio. U avgustu smo videli da je mali i pred Erdoganom. Tako je ispalo da nam Baja u stvari boluje od sindroma bicikliste, pred svima se savija, a jak je i gazi samo one kod kuće.

Zato je na Kozari organizovao “tim-bilding”SNSD-a, pošto je stranka jedna moderna kompanija, čuj mene bolest, koja je zaposela republiku. A kao svaka moderna firma, tako i partija ume da priredi događaj sa ciljem da opipa puls, popravi raspoloženje i podigne moral članstvu.

Utisak je da je podignut samo izvesnoj Silvani koja je postala viralni zaštitni znak okupljanja, da ne kažemo maskota. Ostali bi bili smešni da ima više onih sa mozgom. Ovako su samo prosperitetni. Naime, Kozara je za neke prva stepenica ka uspehu, dok je za druge stepenica više. Pod uslovom da su se nametnuli onom kome treba.

Da izgled može da zavara, uverili smo se na primeru Dragana Čovića. Za njega se do sada moglo reći možda da je pohlepan, pa čak i surov, ali se činilo da je uglađen, takoreći sa manirima. Ipak, mesec iza nas je pokazao da je i on jedan Šojić, dakle skorojević, koji ne žali para da ga u plemstvo ubroje. Ukratko, platio je da za svoj rođendan, što bi rekli pod stare dane, postane karikatura. Ako to nije instant kosmička pravda na delu, ne znam šta je.

I u avgustu su nas događaji uveravali da živimo u šizofrenoj zemlji koja je u vlasništvu feudalaca koji to ne kriju.

Dobitak zeta je slavio Bakir, a mi smo kolektivno dobili kuma. Erdogan je spojio lepo i korisno, privatno i službeno, pa je o istom trošku kumovao na svadbi prve ćerke i posetio BiH i Crnu Goru jerbo bi za takvog gospodara samo jedna zemlja bila malo.

Ljubitelji srednjeg veka i podaništva koji ide uz njega, ničice su padali pred svojim sultanom. A da on to čak nije ni tražio od njih. Zaključak je da je stepen dobrovoljne poniznosti, da ne kažemo spremnosti na samoponiženje i poništavanje, ovde fascinantna.

Ostalo je nejasno da li naši predstavnici ne vide ili neće da vide da su izašli iz Nušićevih komedija i Domanovićevih pripovetki. Svoju nagost ne uočavaju ili ne priznaju. Paradiraju tako pred zaslepljenom svetinjom koja kliče dok joj bacaju mrvice.

U srednjovekovnom maniru šatri i dvorskih budala, blatom od avgustovskih kiša bacili su se i na Kočića. Moralni i intelektualni patuljci su pokušali da zaogrnu nešto od njegove divovske snage i moralne čistote, ali bez uspeha. Sve se završilo pod šatrom, uz pevaljku, gde se za kralja popularnosti mrtva trka vodila između Baje i Zmaja.

Baja je, sa svoje strane poveo pojačanje u vidu Vulina koji u Srbiji služi za popravljanje imidža predsednika jerbo je pored Vulina lako izgledati umno. Sa druge strane, Zmaj je svoje najniže porive brusio u rijalitiju. Poslednji izveštaju sa terena ispod šatre govore da je Zmaj za dva koplja ispred ostalih budala.

I, na kraju, pored igara treba misliti i na hleb. 200 miliona para koje nisu kredit, legle su na račun. Dobro će doći naslonjenima na budžet za peglanje ludosti tokom avgusta. Ostalima više sreće u narednom okupljanju.

Ukratko, barem što se događaja tiče, ovo nije bio glupi avgust, nego avgust za glupe.

Milanka Kovačević