Govorim tiho i vozim baju sa sobom…

Slabi smo na pingvine ali ih od prošlog vikenda gledamo drugim očima.
Oporavljamo se od bečkih prizora i tu sliku pokušavamo da izbrišemo iz pamćenja.
Naš očaj oseća i priroda, pa je blaga prema nama.
Svoje katastrofe nam ne šalje jer ceni da ćemo se i od ovih ljudskih teško odbraniti.

U nedelji iza nas smo se šetali od parlamenta do Beča. Iz blata se vinuli do zvezda, obukli smoking.
“Pa šta ako sam karikatura? Znaš kako se kaže.
Nek sam i smešan, samo nek mi stave sliku”, rekla je prva leptir mašna republike.
Sa druge strane, Nataša je imala svoju parolu.
“Nek sam i smešna, samo da sam u parlamentu. I daleko od Bileće”.

“Imate li vi iz Hercegovine ikoga da vam te puteve popravi? Pa što ne kažete vašim poslanicima?
Vaše pare šalju za Krajinu? Pa što ne kažete ministrima da vas podrže? Nemate ni jednog ministra?
Pa, ako je tako, vama putevi, kad bolje razmislite i ne trebaju.
Vi ne putujete a novci i ne idu drumom ka Banjaluci, jel tako?”, zabavljala se Nataša čuvši kako su Hercegovci od sebe odustali.
Još jedna poslanička zvezda je prošle sedmice došla do izražaja.

Kad je cela Krajina ostala bez struje, Mazalica se autovao:
Ne brinite, puška je zakočena a ovo je normalno stanje ukoliko niste cepidlaka i neki razmaženko.
Uostalom, ako struje nema to znači da štedite, što znači da će vam računi biti manji” objasnio je ovaj vrsni mozak da nije greška do sistema nego do našeg poimanja koji svemu manu pronalazi.
Tad smo saznali da je on (bog te maz’o!) jedan od glavnih šrafova u tamošnjem elektro sistemu.
“Pa, što odmah niste rekli? Ako je on glavni, dobro mi ikako imamo struju”, pomislio je prosečan stanovnik Krajine i zažalio što nije nešto južnije, pa taman da bogu iza Bileće dođe, samo da mu od Mazalice ništa ne zavisi.

Mada i Hercegovina ima svojih mazalica. Jednu su umivali, glancali i za šefa postavili.
“Ne sekiraj se, namazan si ti a namazani smo i mi.
Ruka ruku mije sve ove godine, pa će i ubuduće, jel tako, moj Žarko”, rekao je baja pomazivši ga po glavi.
“Čim se Nenad stara da zakon bude ispoštovan, znaš da tu nema problema jerbo smo zakon mi.
A znaš kako Nenad ceni i mene i moj put. Uostalom, već smo se nagodili šta će ko i koliko uzeti.
Čini mi se da nikada nismo bili zadovoljniji.
Onim levatima iz osmice, četvorke, ko bi znao koji su sad broj, sam bacio kosku.
Dok je glođu, mi završavamo posao”, analizirao je baja naglas svoju taktiku.
Ipak, takva ljudska snaga, mudrost i lepota ne može da prođe nezpaženo.
Brani se od mnogih nasrtaja ali ima i onih upornih.

“Gde god da krenem, Kristijan me vreba. Kaže da samo želi da se slika.
Ali, znate kako to ide. Danas traži sliku, sutra će šljivik.
Željka mi je rekla da trčim koji krug, da javni servis ima o čemu da piše ali nisam u kondiciji, posustajem. Pomažite braćo, da ne izađem osmuđenih nogavica”, zapomagao je baja.
Ruku mu je pružio Vlado i uvukao ga u avion.
“Vodim te na žurku u Beč. Sve naši ljudi, nema Kristijana.
Izgleda da neće biti ni Afrike ali ko zna šta šeta dvorcem i plaši gospodu.
Što znači da smo mi bezbedni”, pričao je Vlado navlačeći kombinezon.
“Letelica je ovo, nikad se ne zna kad ćemo morati da se katapultiramo”, pojasnio je svoj autfit.

Sklon filozofskoj kontemplaciji je prošle nedelje bio i gospodin rak glavom i reketom. Nakon što je nekim medijima odrezao kaznu po baji i stričevima, zagledao se u vrhove prstiju.
“Pridržavam se saveta Teodora Ruzvelta: Govori tiho i vozi baju sa sobom.
I mogu da radim šta god mi padne napamet.
Sve dok je on država, ja sam rak”, objasnio je nekadašnji prvi reket.
Ipak smo u nedelji iza nas shvatili da, ma kako da nam nekada naš život izgleda beznadežno, katastrofe u ljudskom obličju čovek može da preživi, da im pruži otpor, da ih ismeje, pa na kraju, barem može da se iseli, evakuiše. Pred prirodnom katastrofom si nemoćan.
Zemljotres koji je prošle nedelje pogodio Siriju i Tursku je usmrtio preko 33 hiljade ljudi a unesrećio mnogo, mnogo više. Ali, otkrio je mnogo o nama i o svetu u kom živimo.
Saznanje da bi sve bilo drugačije da je država radila svoj posao i kontrolisala način gradnje, osim što čoveka rasrdi, učvrsti ga u spoznaji da je i ova u kojoj živimo opasna po život.

Milanka Kovačević