Sledimo tradiciju – što je zatucanija, to je čvršće držimo…

Ako mali šraf iz Trebinja prihoduje 60 hiljada mesečno a nešto veći Klječanin iskešira 41 milion za Jahorinu, zamislite koliko ima veliki baja. Zato njemu plata ni računi u banci ne trebaju. Politika da je primitivno taman po našoj meri obeležila je i nedelju iza nas.

Što bismo sa svetom kad možemo mimo? Što bismo bili savremeni kada nam je komotno u zaostalosti. Uostalom i školu smo podesili na konzervativni mod. Od avangarde zaziremo kao kamiondžija od laundž kluba. Ljudska prava i slobode posmatramo kao besposlice koje nam je podmetnuo Zapad. Zato nam je moto: “Sledimo tradiciju – što je zatucanija, to je čvršće držimo”.

Našem baji je ovo sve po meri. Voleo bi on, dakako, da može da leti svetom ali i iz ove situacije izvlači maksimum. To što ga tamo neće ovde mu diže cenu. A što je još važnije, diže i u Rusiji.
U nedelji iza nas se suočio sa jednom posledicom sankcija – ugasiće mu račune. Banke čiji je komitent mogu takođe da budu kažnjene. Baja je odmah rekao da će platu dizati na blagajni.
“Ne može po zakonu? Ja ću promeniti zakon pa će moći. Najbolje je da i vi primate platu na ruke”, prva mu je reakcija i poruka bila. Ono što nije rekao je da mu plata ne znači mnogo, on i ne živi od plate nego sedi na budžetu od 50 i kusur miliona. I zahvata bez kontrole.

A što i ne bi kad mu se ni republički ne otima. Kad zafali njemu, deci, Prointeru- novi ugovor odmah dođe.

“Ja sam moj račun odmah ugasio”, raportirao je poslušni Nenad i pokazao zavidan nivo servilnosti što se ovde patriotizmom zove. Potom je zapalio za Rusiju (da tamo proveri račune?). “Moja odstupnica je, kao i svih patriota u Rusiji”, poručio je ovaj Anri Gujon za rusko tržište.
I dok Nenadu i ostalima od srca želimo da se nastane u “zemlji svojih snova”, Rusi kojima nije bilo tako komotno (a ni sigurno) u svojoj zemlji, čekali su u redu ispred ambasada da glasaju na predsedničkim izborima.
Na njima neće glasati 51 biznismen koliko ih je, pod sumnjivim okolnostima, zadesila smrt u protekle dve godine. Neki su pali kroz prozor, neke su streljali a jednog je, zamislite, pregazila niva dok je prelazio ulicu van pešačkog prelaza negde u Sibiru. Takva je to zemlja. Ne kaže se uzalud neizvesno kao izbori u Rusiji.

Naš se prvi ministar hvatao u koštac sa cenama, pominjao piliće, grdio zbog struje.
“Dokle ću ovde samo ja da štedim. Sva ste svetla popalili, baba ostavila TA peć na izduvavanje i to samo zato što nam je struja ovako jeftina. Pa ovde i piliće greju na struju, bog te maz’o”, ljutio se Radovan i zapretio da će nam struju isključiti.
“Dosta sam ja bio popustljiv i širokogrud. Vreme je da platite”, poručio je ovaj kečer i zaputio se u blato da se rve sa cenama.

Da bi servisirali obaveze, što znači isplatili ratu, Jahorina polako prodaje sebe. Ili, što bi narodski rekli : seče uši da krpi du…rupe.
Elem, lice kodnog imena Rufi za koje se ne zna da li je vlasnik firme iz Teslića ali se zna da ima milione za deo planine je iskeširalo 41 milion. Transakciju je potpisao Denis od koga se, kada su ga inkorporirali u Vladu, jedino očekivalo da zna da (pot)piše.
Ali, tako je to u privatnoj državi koja je baja i njegova ekipa. Zato i ne osećamo da nam je jedan stub vlasti u štrajku. Otprilike, to vam je kao da ste imali paralizu jednog dela tela a vi i dalje skačete na žurci.

“Šta će nam sudovi kad imamo predsednika.

On će da nas vodi i da nam sudi!”, poručujemo zaluđeno zagledani u Rusiju i ostale Severne Koreje.
“Blago njima, kakve vođe imaju. Nema ništa bez čvrste ruke. Tamo se zna red”, komentarisao je mnogi otvarajući kovertu sa evrima od dece iz Nemačke. “Pomrli bismo od gladi da nam nije ovoga”.

“Šefe, znam da ni mi ne trebamo ali možemo da nastavimo sa predstavom. Na mene možete da računate, nema potrebe da nas ukidate, štrajka neće biti”, poručio je Nenad pre nego što je odleteo za Rusiju.
“Šta je ovo, samo ja radim”, pomislio je baja gužvajući poruku, zamislio želju (da vladamo večno! ) i ugasio 65 svećica.

Milanka Kovačević