Opijeni smo ušli i u ovu godinu…

Jedni od sreće, drugi od bogatstva a neko da pobegne od stvarnosti.
Tek, svako ima svoju moru i kompleks sa kojim treba da se nosi.
Tako smo saznali da smo vekovima trpeli a na umu jedino imali da Srpska opstane.
I stvarno bitiše, kako reče Orlić, predsednik Skupštine Srbije, koji je za proslavu doleteo iz Beograda.
Takoreći, još daje znake života. Iako sve slabije.
Popis nemamo, statistika nas ne interesuje, naslepo guramo kroz vreme, pa su nam takvi i rezultati.
Oni koji streme nečem normalnom su se i ovih dana pakovali i autobusima, autima a poneko i avionima, evakuisali odavde.
Oni koji ostaju, moraju da se utope. I sebe i sve što jesu i da potom izrone kao partijski ljudi.
A oni nemaju dilemu ako im se kaže da se ovde najbolje živi. Ili da je stuja najjeftinija.
Ili da je perspektiva najbolja. Slepo verujte i daleko ćete dogurati.
U protivnom, ne gine vam etiketa a onda je najbolje da se odselite, da ne kvarite idilu.

“Svoj praznik sa sobom nosim”, rekao je baja prateći defile.
“Jel’ vidite šta znači imati metar preko leđa? Mogu da prenesem celu kolonu sa sve poštarima iz Banjaluke u Sarajevo. A da se i ne oznojim”, objašnjavao je ovih dana zvanični vlasnik republike i nezvanični milijarder.
“Meni je ovo more do kolena. Zato i moram na Kipar.
Za krupne ribe nisu plitke vode”, šeretski je baja odgovarao na primedbe da u privatne svrhe koristi naš avion.
“Ako baja može avion, možemo i mi auta”, dočekali su svi ispod baje i oslobođeni griže savesti krenuli od slave do slave da obilaze rodbinu i kumove.
“Jel’ to firmino auto? Svaka čast, kume. Ko će, ako nećeš ti”, komentarisao je kum zadovoljan što ima nekog svog na visokom mestu.
To što smo zbog takvih sve niže, sada nije tema. “Uostalom, sistem je takav. Ako ga ti nećeš iskoristiti, naći će se ko hoće”, pouka je poznavalaca društvenih kretanja na ovom prostorima.
A to je i osnovni kriterijum za izbor kadrova. Ako ti nećeš da se sagneš, naći će se ko hoće.
I tako smo došli do ovih u prvom redu.
Kad ih čovek pogleda, izreka “ko nas je kleo, nije dangubio”, dobija novu dimenziju.
Prestaje da bude duhovita opaska i postaje dijagnoza ali i proročanstvo.
Naši mozgovi su mahom u Otavi i drugim Vankuverima pa smo se prepustili Radovanu da sa nama mlati kao Nataša po Skupštini.

Elem, premijer nam je još onomad krenuo u obračun sa neradnicima i prevarantima koji fiktivno rade ovde a žive u inostranstvu.
Sebi je dao rok do nove godine da se svi takvi otkriju a njihova imena obznane.
“Lično ću pročitati svakog ko moj budžet na taj način potkrada”, uzviknuo je Radovan sa govornice kao nekada Don Kihot sa Rosinante i krenuo u boj sa vetrenjačama.
“Sve su to naši ljudi, valjali su stranci, drže nas na terenu, rade i za tvoju stvar, pa je red da im se odužimo”, prišapnuto je Radovanu koji je od tada splasnuo.
Sad traži drugu metu, po mogućnosti neku gde nema ljudi iz partije.
Pošto je to teško naći, drži se priče o nacionalnom interesu i neprijateljima republike.
Od toga glava ne može da ga zaboli.
Glava nas neće boleti ni zbog toga što smo Putinu dodelili najsjajniji orden koji imamo.
Nije kao da nam je ordenje na ceni.
“To ti je kao zlatna malina”, tumači moj komšija, vrstan poznavalac domaćih, ali i filmskih prilika.

“Putin pokušava da režira, ali neuvreljivo. Evo, na primer, kako izrežira smrt tajkuna.
Ovog pre koji dan je pregazila lada niva. Prelazio put van pešačkog.
Kad si video tajkuna da ide peške? Kakav danak neiskustvu.
Ni našeg tajkuna ne možeš da vidiš da ide peške a da ruski krene kao ćurka u maglu? Potpuno diletantski.
Zato Putin može da dobije zlatnu malinu i bajin orden” , pojašnjava situaciju.
“Zato je gužva samo na izlazu.
Postaje tesno za normalne jer su se ograničeni i ostrašćeni toliko razmahali da će uskoro po kućama krenuti da regrutuju sebi slične a proteruju one sa koliko toliko razuma.
Jesi li čula Karana? Ko nije sa nama, protiv je nas.
ada ćemo da ih evidentiramo a sutra ćemo da se ugledamo na Putina, jasno je kao dan”, dodaje Pera dok se pakuje.
“Vreme je da idem kod dece.
Ispalo je da sam ja onaj poslednji koji će svetlo da ugasi”, konstatuje Pera dok zatvara vrata i pridružuje se stotinama koji su satima čekali da iz ovog mraka uđu u Hrvatsku i dalje u Evropu.

Milanka Kovačević