Nesrećni slučaj…

Da je Kuvajćane zadesio nesrećan slučaj da ih vode i o resursima odlučuju naši prvaci, sad bi ih mediji informisali da je, samo zahvaljujući sposobnosti vođe i saradnika, kredit obezbeđen, a stabilnost privrede i nezavisnost zemlje osigurana. Ovako, Kuvajtu je dobro, a nesrećni slučajevi su zadesili nas. Zato smo žedni pored vode, gladni pored prirodnog bogatstva. Ali, ne očajavajte. U nedelji iza nas smo čuli da blagostanje stiže za najdalje četiri godine.
Prvi čovek Elektroprivrede Petrović Luka je rekao da ćemo za četiri godine uraditi ono što nismo za četrdeset- dobićemo pet elektrana, dodaćemo još trećinu na struju koju sada proizvodimo.
Godišnje će to biti 155 miliona evra profita koji će Vladi staviti na raspolaganje ili će Luku ovlastiti dalje da investira (pošto mu tako dobro ide) kako bi za 8 godina dobili još jednu celu Elektroprivredu. Jerbo je to takav menadžer i javni delatnik. Ne pravi on od gotovog veresiju. On je u stanju da od jedne stvori dve elektroprivrede, samo ako se razmaše. Ni kiše za ovog neimara nisu obične kapi vode. To je novac koji sa neba pada, pa procenjuje da smo od jednog dugog pljuska “dobri” 50 miliona.
Ovaj, takoreći Napoleon, u stanju je da istovremeno i stigne i utekne, pa ga je veseli novinar, kao direktora javnog preduzeća, intervjuisao u stranačkoj sobi. Sasvim logično pošto se Luka, kao svaki gospodar struje, napaja iz partije u kojoj je gensek, što će reći kalif ako glavni kalif ode.
A glavni kalif, pardon, baja, je protekle nedelje otišao u Mostar kako bi nam rekao da je položaj Srba tamo težak i nezahvalan. U čemu je sad problem, pitaće se neupućeni stanovnik Hercegovine. Pa zar nam nisu pred izbore rekli da su svi problemi rešeni ako nam većnik uđe u gradsku skupštinu? Zar nemamo Čovića i celi HDZ iza sebe? Izgleda je na Neretvi lako i lepo samo prvom Srbinu. A on sa Draganom bistri visoku politiku, priča o velikim silama, ruskom i kineskom caru. Ko bi se uopšte baktao boranijom po Mostaru kad im je lepo i bez nje?
U nedelji iza nas smo obeležili i Dan policije. U tim se prilikama kod nas, o institucijama (kao o pokojniku) govori najlepše. Tako su se i o Danu policije oglasili znani i neznani, pa čak i Šarović, da kažu kako građani policiji veruju, A građani ćute pošto ih niko ne pita. A i da pita, ne bi javno rekli da prema ovoj instituciji gaje duboko nepoverenje. Što je i logično. Nerasvetljena ubistva, nasilni policajci, bogati komandiri i načelnici, specijalci uhvaćeni u pljački, samo su neki od kostura koji vire iz ormara. Da ne pominjemo radare koji, poput drumskih razbojnika, vrebaju iza svakog ćoška kako bi državne bisage napunili.
U senci rata u Ukrajini koji se zaoštrava, inflacije koja nas gricka sa tendencijom da od sutra guta, Bajina borba za nas se provlači iz nedelje u nedelju. Meseci će preći u godine, a potom u decenije, a on će i dalje da se bori za nadležnosti.
Popraviti sistem koji je podešen tako da zagorča život običnom čoveku i ostavi ga bez nade nije prioritet. Ta borba ne donosi glasove. Sad je najvažnije ostati u sedlu. Biti glavna maligna ćelija u tumoru. To što zdravi (čitaj: normalni i pametni) odlaze, koga briga. Što nas vraća na početak. Daj slučaju da vodi zemlju i oprosti se sa njom.

Milanka Kovačević