Da ste šta znali, ne biste nas birali…

Neko je o državnom trošku leteo na more, neko je u Turskoj dobio svoju svečanu markicu, neko se nudio, a neko preispitivao svoj deo kolača u vlasti. Bilo je i onih koji su se fokusirali da nam obezbede lako letnje štivo, kao i onih koji su brojali svoje firme, valjda da vide imaju li kad i čime na odmor. Oni koji su na kraju lanca ishrane na našoj farmi, nemaju tih briga. Na njima je da stežu kaiš kako bi spojili dva kraja. Ali, ako. Navikli su. Uostalom, kako svojevremeno reče direktor jednog malog Centra za socijalni rad, da su šta znali, ne bi čekali socijalnu pomoć. Toliko i o empatiji onih koji treba da nas brane i pomažu.

Sreća pa imamo letelice. Inače ne bismo nikud prispeli. A letelice teraju nemilice. Motori im se praktično ne hlade.

Naš je Baja prošle sedmice na krilima otišao za Tursku i sjajno se proveo. Poručio nam je da nas Erdogan voli skoro kao svoje advokate, novinare i slobodoumne ljude. A Baju voli toliko da je dao da ga na markicu ture. Kad mu dođe da može da ga pljune, zalepi i sačuva. Možda se za sto godina nađe neki numizmatičar da ponudi neku paru i za tu marku.

A kada se iz Turske gleda, BiH i izgleda nekako lepše. Zemlja je to, kaže Baja, u koju se vraća. “Videli su mladi ljudi da u njoj mogu više da napreduju, pa napuštaju Evropu”, zabavljao je društvo gledajući u šolju. “Evo, vidim im put. Ima i prepreka, vidiš ovde, Tajipe. Ali će oni to uz partijsku knjižicu preskočiti”, tumačio je turskom predsedniku.

I dok je naše sunce na istoku gledalo u budućnost, oni bliski njemu su se kod kuće dosađivali. A za razbijanje učmalosti, more je preki lek. Tako je avion Vlade nekoliko puta leteo tamo-amo kako bi umorne, da ne kažemo posrnule, prevezao na krepljenje.

Ipak, bilo je i onih koji su zanimaciju našli kod kuće. Ujedinjena Srpska se sastala da vidi šta im je činiti. Pravopisu nisu vični, barem prvi među njima, ali može da posluži velikom partneru. Makar kao džak za udaranje, ako trenutno nema ništa bolje.

I DEMOS se sastao da raspreda da li biti ili ne biti više u vlasti. Ono što većina odluči biti neće, rekao je predsednik koji bi izašao iz vlasti da nije zavisnosti. A da se skida, nije red. Već je u ozbiljnim godinama.

Za neke je problem i šta čitati tokom leta. Tu dilemu je u sedmici iza nas rešavalo udruženje “Politikolog”. Oni su krenuli od Istočnog Sarajeva da usreće tamošnje stanovništvo akcijom “U svakom domu po Dejtonski sporazum”. Kažu, sve je jasno napisano, neće niko imati problem da razume. Kad je Ljepojević uspeo, tvrde, može bukvalno svako”. Posle će se, kao korona, proširiti po celoj RS.

A kako bi razrešili dileme šta ko ima, prošle nedelje su Dodikovi na sredu izašli sa biznisima koje poseduju. Sin i ćerka imaju u proseku po dve firme. Sram nas bilo! Zar samo po dve, k’o da smo, ne daj bože, neka sirotinja!?

Jeste da smo manji od Belorusije, ali zar treba da se crvenimo pred Lukašenkom? Pa i Azerbejdžan. Imaju oni svog Bakira. Ali je on postavio svoju suprugu, inače doktoricu, za potpredsednicu države. A naš Bakir ni mukajet. Problem ovaj narod stvara i ako je direktorica jednog običnog Kliničkog centra. Evo, sad komplikuju i oko diplome, kao da mora da je ima. Ako ga naljute, kupiće ženi pet!

A tek pred Turkmenistancima nemamo šta da tražimo. Njihov predsednik je svom psu podigao zlatni spomenik, pa se ne bune. A kod nas gunđaju kad ćerka podigne terasu. Ili kad sina priprema da ga nasledi. Pa kome će državu ostaviti nego nasledniku? Tu je i unuk. Od malena ga uče kako da vlada. I škole je već zatvarao. Čim ojača, ima da nas zatvori kompletno, tako nam biološki sat pomogao.

Kad već pomenusmo sat, on definitivno ne radi za Ruse, ali unazad kuca za Putina. U nedelji iza nas smo mogli da vidimo kako Amerika troši četvrtog predsednika, a na čelu Rusije i dalje isti čovek. Dva mandata su prošla i Bušu mlađem, pa Obami, na kraju i Trampu da bi sad dočekao Bajdena. A on nepoderiv. Takoreći, Nikol Kidman. Lice bez bora i mimike.

Za njih je vreme i doslovno relativna kategorija, a promene precenjene. Za nas je sreća što smo prolazni. Još jedan život ovde ne bismo preživeli.

Milanka Kovačević