Svima je poznata biblijska priča o faraonovom snu o sedam krava i godinama oskudice koje će ih pojesti…

Za razliku od faraona koji je sanjao debele i mršave, mi na javi imamo svoje svete krave, takoreći povlaštenu kastu, koja je sve deblja, dok se našim siromašnim vremenima ne nazire kraj.

Nedelja iza nas je mogla da posluži da se zapitamo zašto je to tako.

Svojevremeno je Arčibald Rajs konstatovao da nam je inteligencija potkupljiva, a običan narod neiskvaren.

Vek kasnije možemo konstatujemo da su se stvari promenile na gore. Inteligencija nam je emigrirala, a pokvario nam se i običan svet.

Svako gleda da u svom domenu i, u skladu sa sopstvenim mogućnostima, nešto ućari i od države otkine. Uostalom, kad naveliko mogu da kradu oni što je vode, ona neće ni osetiti kraduckanje malih, opšteprihvaćeni je moto.

Pa tako, dok nafti u svetu cena pada, kod nas benzin poskupljuje.

Dok bogate zemlje imaju tek nekoliko službenih automobila, kod nas, vozača i pripadajuće mu vozilo, ima skoro svaka šuša ak’ na društvenoj lestvici imalo stoji.

A ta lestvica je slika i prilika one o kojoj je Gunduliću “Osmanu” pevao: ”tko bi gori, eto je doli, a tko doli gori ustaje”.

Dovoljno je da se osvrnemo na nedelju iza nas i pogledamo ko se sve oglašavao, da nam odmah bude jasno kakav nam je crème de la crème i da nas svaka nada napusti, kako je to Dante onomad pred vratma pakla napisao.

Ipak, u skladu sa dobrim januarskim običajem da sa optimizmom pristupimo stvarnosti, možemo da konstatujemo da kod nas i nije sve tako crno.

Prvo, ako ćemo da budemo baš potpuno korektni (a hoćemo), sposobnost da rade za sebe i ortake im se mora priznati. Ponekad i za javni interes, ali samo pod uslovom da se poklopi sa njihovim. Uostalom, za prioritete mora da se zna.

Onda, kod nas na čelo zemlje nikada ne bi mogao da dođe neko ko bi, šta znam, sreo nekog čoveka koji bi mu dao, recimo, neku ikonu uz vapaj da je vrati u Rusiju. A on je onda, kao lični poklon, dao ruskom ministru spoljnih dela. Koja bi to budala uopšte uradila i kakva bi to zemlja bila, ako ćemo iskreno?

Evo jedan još bolji primer. Pravi smo srećnici što ne živimo u zemlji u kojoj je na važnoj poziciji neka osoba koja je uzela otpremninu od 28 hiljada maraka, otišla u penziju dva dana i onda se ponovo vratila da bude poslanica i da od države beskonačno dugo dobija na hiljade maraka mesečno i, povrh svega, da, kao, pred kamerama, brani interese te zemlje.

Ne, kod nas nećete sresti ni osobu koja bi mogla da dođe na čelo Saveta ministara i da javno kaže da veruje da će nam ova godina biti obeležena napretkom i tolerancijom, a potom, u istim cipelama, da optužuje komšiju da mu svo zlo i naopako od njega dolazi. Da ne pričamo o tome što u napredak javno veruje onaj koji zna da ga neće biti u zemlji koja više nije vlasnik ničega.

Kod nas ne bi moglo da se desi da kriminalac, osuđenik, izgradi građevinu na javnom prostoru, a onda je po basnoslovnoj ceni proda, recimo nekoj državnoj instituciji. Možda negde i može, ali to kod nas ne bi prošlo sve da vam je kum predsednik, glavom i bradom.

Ovde poslanice, recimo, imaju toliko empatije da bi se sažalile na migrante na hladnoći i insistirale da im se pomogne, a ne bi, kao u nekim zaostalim zemljama, raspirivale netrpeljivost i preispitivale pozadinu boravka ovde tih mučenika.

Nismo mi tamo neka Koreja na severu da nam poslanica dobije sve glasove i da još tuži telo koje u to sumnja. Jasno je da je ona sa ekipom napravila takav mehanizam, da ne kažemo magnet, koji privlači bukvalno svakog sa pravom glasa na pomenutoj teritoriji.

Kod nas, recimo, ne bi moglo da se desi ono što se dešava u nekim zaostalim sredinama da vas, uprkos nerasvetljenim paljevinama, ubede da je sve u redu i da ste potpuno bezbedni jerbo je paljenje automobila narodni običaj u tom kraju. Donosi sreću posebno onom ko ne pita, ništa ne vidi i ne čuje. A takvih je sve više. Zato nas je sve manje.

I to ne zbog korone. Kad se saberemo, a to će biti ovih dana, shvatićemo da smo orkestar sa Titanika. Sviramo dok sve tone.