Fioka je noćna mora svakoga ko se penje ili na društvenoj uzbrdici stoji. Pošto blagodeti uživa, u ladici se nalaze njegov dug i krivica. Jer, nema toga koji ovde svoj uspeh ne duguje nekome i nema uspeha, a da nekoga niste pregazili ili barem brk netransparentno omastili.

Cena je da igrate po taktu koji daje vrhovni dirigent. Ukoliko počnete da pratite melodiju iz drugog izvora, fioka će se otvoriti i eto vaše noćne more u javnosti.

Izgleda da ovde nema toga čija je savest čista. I to ne zato što su ljudi preterano pokvareni, nego zato što je sistem tako ustrojen da ako hoćete da budete neko morate da postanete nikogović, takoreći, ljudska nula. Osoba koja je spremna da izneveri svaki princip, suncokret koji će se okrenuti za svakom sijalicom čim sunce koje ga je stvorilo zađe.

Elem, u sedmici iza nas je sunce ogrejalo ministra na dvomesečnom ledu. Nakon terevenke koja je uzburkala koronom uspavanu javnost i nemilosti u koju je potom zapao, Košarac je opet omiljeni Bajin lik, a karijera mu je volšebno vaskrsnula. Kad je Baja oprostio, ostali su već i izbrisali iz pamćenja. Dementne kolege u Parlamentarnoj skupštini su rekle da pamte samo srećne dane sa njim i, shodno tome, odlučili da ministarska fotelja bez njega ne bi bila ista. I RS je odbranjena jer takva dva nemamo.

Šampion u odolevanju kosturima iz ormara i strašilima iz otvorenih ladica je sigurno Petar Đokić. Ministar koji je preživeo i oboljenje od lažne diplome i otpis koncesija i pokradene impulse, pa čak i odliv svojih uzdanica Skoka i Selaka kada je bio najranjiviji. “Ovaj čovek je neunišiv” uskliknuo je prošle sedmice mnogi stanovnik Pala kad je video da se Petar u njegovom gradu o gasovima zabavio. Naime, sa Bajatovićem, partijskim i energetskim kolegom je obznanio da gasifikacija može da počne jerbo je ona naš prosperitet. Pomenuti Bajatović je za mnoge funkcionere nedostižni ideal poznat po tome što u isto vreme može da zauzme i po šest fotelja koje mu obezbeđuju platu od skoro milion maraka godišnje.

Tako je “Gasa nam dajte”, postala nova mantra Ministarstva energetike na čijem obzorju ugalj polako gasne. Nije ni čudo jer su termoelektrane iscedili kao Marko Kraljević suvu drenovinu.

Sindikat je reagovao promptno parolom “Regres ili štrajk od 1. jula” jer je, piše u teoriji ako već ne vidimo često u praksi, to telo na strani pravde, radnika i ugnjetanih kojih, na sreću, u našoj zemlji imamo samo kad nekom zatrebaju. Inače su nevidljivi, takoreći parije našeg društva.

Elem, na upozorenje radničkih tribuna je reagovao direktor Elektroprivrede koji je sa patosom podsetio na sve teškoće koje su pritisle nejaki energetski sektor. Mada ERS posrće, bitno je održati imidž uspešnog preduzeća, poručio je između redova Petrović. To je i razlog zbog čega se službena auta voze iz sve snage i kušaju se samo morski plodovi.

Pošto je lopta ostala u vazduhu, fioka je otvorena, a tribuni prozvani za lagodan život na talasu borbe za radnička prava. Prvi sindikalac je uzvratio tvrdnjom da rukovodstvo ERS radi za energetske lobije i vodi granu u privatizaciju.

Ovaj ping-pong javnost posmatra sa ravnodušnošću jer je kokice pojela još onda kada su iz sindikata poručili da znaju za sve neregularnosti menadžmenta, ali da nije povoljan trenutak da se to otkriva. Sada, poput izmorene divljači, bez snage i nade (javnost, ne sindikat), gleda kako sve što ima i što vredi, hijene razvlače.

Svojevremeno je novinar Aleksandar Tijanić rekao da će se u Srbiji sve saznati onda kada svaki tajkun bude imao svoj medij. Kod nas tajkuni nemaju potrebe da imaju medije jer politika tajkune i stvara i drži. Ovde će se sve saznati kad svaka stranka bude imala svoj medij, što se već dešava. Problem leži u tome što sukob još nije eskalirao, a i u tome što običan svet od saznanja nema ništa.

Kad ne radi veš mašina, što će reći institucije, prljav veš ostaje takav čak i kad je iznesen na svetlo dana.

Milanka Kovačević